,,Glavna je karakteristika nesebične dobrote je da je neprepoznatljiva, nevidljiva, nenaslutiva – jer dobročinstvo koje glasno izgovara svoje ime nije nikad nesebično”.Vođeni ovim citatom zavirili smo u dom Miše Stevanovića koji je do naše reportaže o njemu bio sakriven od očiju javnosti, a u mraku, bez struje, vode i često i bez hrane.
Zahvaljujući humanim ljudima iz našeg grada, ali i iz cele zemlje i regiona do kojih je stigla informacija o njemu, Miša sada nije u mraku jer je na njegov račun zahvaljujući dobrim ljudima uplaćeno oko 150.000 dinara, a dobri ljudi su mu donosili i odeću, hranu, a obezbedili su mu i drva za ogrev.
Račun za struju u iznosu od oko 60.000 dinara je izmiren, a ostala svota biće uplaćena za račune za vodu, odvoz smeća i ostale komunalije.Ponovno priključenje na vodovodnu mrežu biće realizovano kada se sredi imovinsko pravna procedura, a Miša ima primedbu da se kod njega ne dolaze lica zadužena za odvoz smeća. Kako sam kaže kontejner je uvek pun i zato upućuje molbu da ga nadležni za ovu delatnost više ne zaobilaze.
Dobrota mnogo zna i može, a govori samo osmehom kaže jedna narodna, a Mišino lice nije više tako zabrinuto, na njemu se nazire osmeh.
Miša hoće da radi i da sam sebe izdržava. Kako kaže, mnogi dobri ljudi su se javljali i obećali da će učiniti sve što mogu,,
Da još jednom podsetimo Miša Stevanović je devedesetih godina sa roditeljima i sestrom izbegao je iz Bosne i Hercegovine od rata i pustošenja. Kako sam kaže došli su u Leskovac jer je otac bio poreklom odavde, ali sreću nikada nisu našli. Ubrzo mu se otac razboleo i zbog teških psihičkih smetnji do kraja života lečen je na psihijatriji.
Godine 2005. Miši umire sestra, a 2013. i majka. On ostaje sam na svetu i pokušava da se bori za egzistenciju.Zbog povrede glave prilikom rada poljoprivrednih poslova Miša ne sme da obavlja teške poslove. U međuvremenu postaje korisnik socijalne pomoći koja iznosi oko 7.000 dinara i koju prima 9 meseci, uz 3 meseca pauze.
Miša se zahvaljuje svima koji su mu pomogli svojim uplatama i drugim donacijama.Posle ovakve humanosti najvažnije je da ni mi nismo izgubili veru u dobrotu jer kako kaže jedna latinska poslovica ,,Prijatelji su oni koji vam prilaze kad svi odlaze”.